“Je li, bre, što te zovu Tiiito (Tito sa dugačkim, da prostiš, prednjim “i”-prim bas. ja) ”, upita Miko “Džabalina” (voleo pusnik da ide po slavljima a bogami i po saranama kao “kokčinar” pa je stalno pitao” Ima l’ ‘de kaka džabalina?”) Voja”Tita” jednom prilikom, na slavi kod Žika zvanog “Nije pošteno“(Objašnjenje ovog nadimka već spada u ekstremne tri iks priče, tako da stvarno ne bih rizikovao zabranu na Medjumrežu).
.
Vojo se isprva “skromno”nećkao, pa kad vide da su svi prisutni ućutali i izbečili oči na njega “ki na poster Seke u bikini”, nakašlja se i poče besedu, odmahujući rukom u kojoj je, nekako po navici, uvek držao oveći svežanj ključeva. “Ma pusti, kad sam tonomadne drž’o vulkanizersku radnju u jedno mesto kod Bona, lila kiša ki, d’izvine ova sovra, iz one ženske rabote, Čujem ja puca nešto u avliju, reko’ izgiboše ki Jamezdin u Salinas pedes’ pete .
Izadje neko iz limuzine, začuka na vrata. Ja ne d’otvorim. Začuka još jedama, sila neka, oće da probije, bre, rek’o bi čovek Baš Čelik doš’o.
Mislim se, ako mi traži vode, neću mu je dat’, taman treba još da mi se okrilati o’de. Uze ja pajser, odo da mu otvorim. Kad veli onaj na srpski : „Dobro veče, jesi l’ ti taj i taj?”. “Jesam, reko’ pogledam ga malo bolje – učini mi se poznat. Upali’ lepetriku da ga bolje vidim, Bog te mazo, Nikola Ljubičić, prepoznado’ ga odma’, doduše malo beše pokis’o i kaljajavija ruka, vidim - petljao nešto oko točka.
Mislim se: “ koji li je u kola kad ga Nikola vozi?“, taman da se prisetim kad me on prekide: „Ajd“ veli , „da ni pomogneš d’opravimo gumu, vozim Tita kod Vili Branta da se nešto zdogovore i usput da kupimo neku podmornicu u Hamburg za Je-Ne-A. Reče nam Vili ako nam nešto zafali usput da se obratimo tebe.“ .Mene bi nešto milo, došlo mi bilo da ga zagrlim, al’ reko’ ko zna šta će da pomisli, general je to, eej!.
Odo’ sa šnjim do kola, zameni’ im to tamo dok si reko “buksna“, kad ete ti ga otvara se prozor na limuzinu. Kad se tad ne usra’ od stra’, nikad neću. Preseče me Tito pogledom, zadrkta’ ja ki da ću sad da se trkam za krs’ na Bogojavljenje. Veli on: „ Šta smo dužni, majstore, Boga mu? ”. “Ništa, vala”, reko’ ja, ‘de smem da mu tražim sto marke, pa posle mene moja deca da prepoznaju u ćevapima.
„ E kad je tako, ’ajd’ ti sedi ovde pored mene, da ne putujem sam pozadi, pa budi s Nikolom dol’, popi’te po pivo ne’de, dok se ja ne zdogovorim s Brantom, Posle idemo da begenišemo podmornice, čuo sam ja od ovija iz KOS-a da tvoj kum drži podmornicu dole po Tiftu, rekoše razumeš se u nji’!”
.”Jes, jes, drži još uvek, bio ja “ reče “Džabalina” da potvrdi “Titovo” izlaganje.
“Ma znam da si bio, al u staroj, nabavio on novu prošle godine, rusku, bre, ispod čekića, al nemoj me prekidat’, zaboraviću nešto!” prekide ga Vojo.
“Tera’ dalje, sedeo si s Titom na mider, šta bi posle” ohrabri ga Žika “Nije pošteno”.
Reko ja u sebi “Ej, bre , kume, sunce ti kalajisano, kad ti saznadoše brže za podmornicu, najebaćemo obojica zbog tvoje lude glave“ i ukurvih se ki Mali Radojica - niti mičem nit dušicom dišem.
Vide to Tito, pa se nasmeja:“ Ne boj se, nećemo mu ništa, samo će dat’ nešto za Titov fond, da ima i država neke vajde od toga“. Ja klimnu glavom, šća’ nešto da reknem, ujedo’ se za jezik, umal’ ga ne preseko’, ne smedo’ da pomenem zebre i mufljone, da ne završim i ja ki trofej u „Lovačkom domu“ , sa natpisom: „kopaonička mečka, retko glup primerak“.
Stigosmo u Bon, parkira ga Nikola iz prve u rikverc, baš pred vrata, ode Tito kod Vilija gore, ja i Nikola u pivnicu, popismo on jednu ja “jednu i još po jednu i koliko ko može”, zazvoni telefon za šankom. Sisata jedna dodade mi ga: “Her Woja”, “Ja, bitte” a mislim se; “joj nego šta bi te”, kad ono Tito na telefonu: “Pa gde ste, Boga mu, vas dvojica, obidjosmo ja i Vili sve kafane po centru, vraćajte se brzo da pogledamo podmornicu, ima jedna tu na Rajni blizu, da vidimo da l’ valja šta, ne’ d’idemo čak u Hamburg, okasnili smo, moram da se vratim na večeru, spremila mi žena lički kupus, ne bi valjalo da se o’ladi!”.
Potrčasmo nas dvojica sve petama u dupe, ako se Stari naljuti povešaće ne na sred Terazija, znam mu narav, stigosmo, te pravo na Rajnu, Vili sede pozadi, pored Tita, ja pored Nikole.. Pogledasmo podmornicu, ne beše loša. Kupismo je. Pita me Vili: “’K’oš’ jedan krug sade da provezeš, mo’š, oteraćemo vi je posle u Boku !” Ja reko: “Znam da vozim, al nem’ dozvolu” .” A, pa ne mož’ to ovde, šta da te zaustavi podvodna policija, znaš li kol’ke su kazne, svi ćemo najebat’ ?“ Titu udari crvenilo u lice, ki pokojnom „Burgibi“ kad je sedeo pored furune: „Slušaj, kad budeš dolazio u tu tvoju čaršiju iz Nemačke i budeš prolazio pored Dedinja, da si doš’o obavezno da mi pokažeš vozačku za podmornicu, inače...“
Zadivljeni žamor gostiju prekide govornika. „ I šta bi, leba’ti, vidimo još si zdrav, prav i uz brdo brz !“, reče neko.
Vojo ustade, izdvoji jedan od onih ključeva, ponajveći, pokaza prisutnima i teatralno baci ceo svežanj na sto: „ I natera me, bre, te položi' za podmornicu!!!“
Češnjejši otac Mile je bio jedan od najbogobojažljivih sveštenika podvižnika parohije čaršijske. Najbogobojažljivijih, jer je, kao nosilac crnog pojasa u karateu uterivao Božji strah u kosti svakom ko bi ga video kako se bori na tatamiju, a podvižnika jer je mogao da podigne 150 kila “ iz benča“. Skoro neprimetan (medju košarkaškom reprezentacijom) sa svojih 192 cm i sto-dvadeset-kila-a-nije-debeo-figurom, bio je oličenje smernog pastora medju zabludelim stadom mile nam otadžbine, a nekom i domovine.
Putovao je često ovaj naš vrli sveštenik po drugim gradovima, što zbog takmičenja, što zbog semenjenja, pardon, seminara, i jednom prilikom se zadesi baš Tamo gde su neki dizali nekad bunu.
Čekajući autobus za rodnu čaršiju, primeti kako na jednom od perona dugokosi neobrijani mladić zavidne konstitucije pokušava da na silu poljubi devojku, koja se grčevito branila i udarala ga rukama po grudima, ali je razlika u snazi bila očigledna.
Miletu (čarš:Milu) bi neprijatno, pa pokuša da mirnim putem, takoreći kao amerikanci, reši situaciju:„ Mladiću, molim vas,budite pristojni!“, našta dobi odgovor, zajedno sa Superhik-dudovo-bure zadahom: „mantijaš, je l’ to prdnu il nešto reče!“
Mirjanin Mile bi verovatno u takvoj situaciji replicirao sa ; „ More pička- li-ti-ma. ili majke-ti-ga-ste, i raspalio bi dotičnog šaketinom posred gubice, a posle prvog udarca bi se obično iživljavao na lešu (mislim, tako se kaže je l’ te!), pošto se za Mileta (čarš: Mila) govorilo u čaršiji: „Bije k’o braća Kličko zajedno!”, ali se poboja Velikog-Bradonje-Koji–Sve-Vidi-Ozgor „Ne diži ruku na bližnjeg svog!“ i odgovori smireno: „mladi čoveče, upristoji se i prestani da uznemiravaš devojku (nema šanse da je to on rekao ovako, al ’ajd’, malo i mi da budemo fini!-prim.bezalk.aut.)!“.
“Mangup u civilstvu***“ mu se iskezi:„Ma pope, skini mi se!“
„Je l’ da ti se skinem? Pa ,dobro!“ reče Mile, zadižući mantiju. Pogleda u nebo, i učini mu se da mu Veliki Bradonja namignu jednim okom : „ne diži RUKU na bližneg svog!“, brzo se prekrsti i jednim hirurški preciznim Ushiro-geri-u-wa-imya-otza* izu ga iz patika „k’o FAP Ljupčeta** “.
Za ovaj pastirski potez bi nagradjen aplauzom prisutnih gradjana i kiselim osmehom lepojke: „Pa, to mi je momak!“
„Bivši“ procedi pop Mile kroz zube, ulazeći u autobus za čaršiju.
Manje-više poznata prolupavanja autora:
* Uširo-geri u „va imja oca“ – karate udarac nogom iz okreta posred čelenke
** u filmu „Specijalno vaspitanje“
*** u vojsci, kad bi neko počeo da se tako ponaša obično bi mu govorili:“ a šta, ti si bio mangup u civilstvu? (posle bi ga „ćebovali“, naravno!)
Kum Najdraži ulazi, prilično bliskoistočno raspoložen (u Čaršiji se na pitanje:“ Kako si?” u principu odgovara: „Srednjeevropski!“-prim. gol .aut. ) u „Talični“ i, suprotno sopstvenom narodnom običaju, seda sam za šank i naručuje: „Daj jednu duplu ljutu i odma’ naplati!”.
Šanker natoči, ostali gosti ćute i "prate fabulu radnje". Kum Najdraži izvadi 50 dindži i plati rakiju, a drugih 50 dindži stavi na šank pored. “Daj još jednu duplu!”, naruči ponovo. Šanker natoči. Kum najdraži izvadi 100 dindži, plati i postavi još jednu novčanicu od 100 pored sebe na šank.
Ponovi se taj ritual jedno pet puta još i Braco,Čaršijski Izopačivač Bezazlenih Pojmova, ne izdrža, i pridje Kumu Najdražem, pogledavši ga čuvenim pogledom „Ko si ti da sam sebi naručuješ piće i koji će ti moj ta ki(n)ta na šanku!“.
Kum Najdraži progovori ćisto beogracki (to je inače radio kad mu dozimetar otkaže):“Ma vidiš da pola pijem - pola Šumarcu dajem!”. Braco ga ispravi: “Valjda, Šarcu!”. “Ma, kakvom Šarcu, Šarac otišao u penziju odavno, sad je Šumarac sudija za prekršaje, oduze mi dozvolu i još moram i kaznu da platim” “Oduzeli ti Spermis de Condomar,pa što naopako, pričaj, otvori dušu svoju grešnu napaćenu?!”
Kum Najdraži uzdahnu, popi onu ljutu na eks, naruči još jednu, ponovi ritual sa odlaganjem i procedi kroz zube na čistom dorčolskom dial-up-ektu: “Pa NISAM VEZAO POJAS, jbt, a nisam hteo ni da duvam!”
Braco se svega naslušao u životu sedeći po raznim kafanama, od “Čampara” do “Mlave” pa preko “Džakarte” i “Šarplanine” do bifea “Ljig”, ali ga ovo baš ganu: “ Kuku lele danas i dovijeka, pa ako tebi oduzeše dozvolu za nevezivanje pojasa, mene će da nabiju na nezamašćen kolac za prekoračenje od 20 km/h, ki Radisava onomad kad je rušio ćupriju!”.
I ne čuvši ga, Kum nastavi svoj monolog: “Ma vraćao se sa slave, zaledili mi prozori na kolima, zaustavi me patrola, traži ausvajs. Ja da otvorim prozor da im ga pružim, da izvineš, neće, majku mu!. Onaj uhvati za bravu otvori vrata i ja, onako pijan, ispadoh iz kola napolje! Da sam vezao pojas, ništa ne bi bilo!”
“Pa dobro, a jesu li te terali da duvaš, crnjane crni, isprepada me tu!”
“Pa terali, jbt, al’ sam odbio, jbt, pa nisam ja TRUBAČ da duvam, ja sam BUBNJAR!”
Mesto dešavanja: čuveni “Bezistan Han “u Novom Pazaru, sredinom osamdesetih. Za one koji ne poznaju ovaj drevni trgovački grad, bliže objašnjenje: to je bio tržni centar u kome se prodavalo sve i svašta na jednom mestu: zlato (u prevodu na munskize - tozla), piće (u prevodu na munskize - ćepi), ono što se puši (u prevodu na munskize - gaplju), a štetno je po zdravlje, ono što ne sme da se kaže a puši se(u prevodu na munskize - vutra), ono što uopšte ne sme da se pomene, a ubiva (baš da ne prevedem na munskize,ali na utrovačkom se kaže ukazautonje) i - gramofonske ploče (u prevodu na utrovački unskezagramofonje učezaplonje). E, zbog ovog poslednjeg, Zoki (dorčolski-Kiza) je dopelal iz bliskog grada, pomenutog u priči o Vladarima iz Senke...
Zoki(posle dužeg razgledanja): Izvinite, imate li Pink Floyd?
Handžija:Kako reće to?
Zoki: P-i-n-k F-l-o-y-d!
Handžija(preletevši pogledom po radnji): Vala, otišo je Zilfo u Minhen, doneće tija VISKIJA svija vrsta!
U legendarnoj kafani kod Čampara sedeli su, kao po običaju, Stevo, Aco i Boban, sva trojica iz najbližeg sela duž pruge ka Mitrovici. Kao što je i red, pili “sok i vitasok”, ispraćali vozove i pričali o koječemu...
Boban: Bre, Stevo, ti si jak ki gođ priplodni bik, mo’š volu rep d’ i’čupaš. Bojiš li se koga, ’leba ti?
Stevo: Ja, vala, nikoga i ničega, osim Karakondžule...Vid’o sam je jedama ki mali i o’tad sve drktim kad treba d’idem ka kući stranom pored onija našija stena...
Aco: Tij, bre, ne z’ebavaj, kak’a Karakondžula, ’de to ima...
Stevo: Ima, bre, kad ti ka’em, sva bela, samo ju oči crne, pojavljuje se pred zoru na onom kršu i u’vati, te-te zajaši i tako te tera ki magare dok ne lipčeš...
Aco: Ma jes’ sve pišam žuto od stra’...
Boban sinu misao i , izgovarajući se hitnim poslom, napusti ekipu, otrča do obližnjeg magacina, uze jedan prazan džak i zauze busiju na stenama iznad pruge. Preostala dvojica drugara umlatiše po kilo vinjaka (Rubinovog, onog ispod šanka, za stalne goste, nerazblaženog...) i krenuše svaki na svoju stranu - Stevo kući a Aco na pos’o, ustvari on nije ni odlazio sa posla jer je radio na železničkoj stanici, pa mu je kafana dolazila kao neka ispostava radnog mesta...
Stevo se, onako pijan, trudio da održi pravac, tj. pragove, jer je koračao prugom, kad, na jedamput, začu jeziv glas: Staaaniiii! Stevo zastade, podiže glavu i ugleda iznad sebe, na stenama, grotesknu priliku u belom, sa jezivim krvavo-crnim očima:
Stevo: K..k…k.o si t..t..ti?
(glas): Ja sam KARAKONDŽULAAA!
Stevo: Š..š..štaa ’o..o...oćešš?
Karakondžula(lažna): Klekni da te uzjašem!
Stevo kleknu, Karakondžula ga uzjaha i čudni par dojaha u selo u ranim jutarnjim satima, gde Stevo pokleknu i jedva odbaulja do kuće, ne videvši u šta se pretvori jahačica... Ujutru, sa veoma načetim srcem od noćašnjeg pretrpljenog straha, on ispriča događaj prijateljima, upozorivši ih da se klone pruge.
Aco: Ma jes’, idem ja sutra u ribolov tud’, pa nek’ udari ako sme! Jok, nego ću d’idem putom, pa da me pitaju oni nesmajnici što jure sojke po kurvinom gaju: ’’Čiča ’de si poš’o? ’’...mogu odma’ da se vrnem ka kući bez ribe, ima me bije maler ceo dan...
Sledećeg dana, pred zoru, Aco je hodao pored pruge, sa štapom za pecanje u ruci i torbakom na leđima. U jednom trenutku nešto iznad njega šušnu, učini mu se da ga neko sa stena gleda i prođe mu misao u trenu: ’’ ’Leb te ne j.bo, Karakondžula! ’’ On zaždi preko pruge koliko su ga noge nosile, ali na nesreću, okliznu se, pade niz nasip naglavačke i zaustavi se u podnožju. Odjednom, oseti kako ga nešto teško uz tup udarac, zajaši za vrat. Acu siđe srce u pete i ne imaše snage da pomeri ni mali prst. Ležao je on tako sa nemilim gostom na vratu dobra dva sata. Posle dva sata ležanja on zavapi: ’’Karakondžulo,bre, il me jedi ili sjaši, ja ovako više ne mogu d’izdržim! ’’. Molio je on tako Karakondžulu dobrih deset minuta, kad najednom, oseti kako mu se teret diže sa vrata: ’’ O, fala ti Karakondžulo, đe čula i đe ne čula!’’
- ’’ Kak’a bre Karakondžula, što piješ kad ti škodi’’, reče čuvar pruge Radiša, sklanjajući mu ribolovački ranac ...
O neravnom fudbalskom terenu u selu koje je najbliže čaršiji, protivnici su ispredali ovakve priče:
- kad i' mi sabijemo u katavu na njinu polovinu, onda naš centarhalf stoji na vr' onog brega na pola igrališta, a golman malo, malo, pa ga pita: Eda l' ovi odozdo?
- kod nji' sve lepi "engleski" golovi padaju: kad šutneš s po' ektara špicerajku po zemlji, ona otidne direk'no pod prečku!
E, u tom selu bio je nekoliko sezona trener čuveni igrač malog fudbala, samoprozvani "seljački Krojf". Pred prvu utakmicu protiv lidera na tabeli, okupe se igrači oko njega i pitaju: Krojfe, kako ćemo protiv ovi' ?
- Šta kako, TERA' TAMO, NE DA' OVAMO!
Rahmetli Mika Veriga nije baš najbolje obožavao garave stanovnike čaršije. Dobro, nije baš nosio kapuljaču i krst, ali... U toku svojih treštenopijanih noćnih seansi peo bi se na brdo iznad cigan-male (naziv romska mala se ne bi odnosio na naseobinu nego na ... hm...dobro, dobro, nećemo sad...) i imao bi narodni običaj da obrušava kamenje na kuće usnulih stanovnika...
Iz jedne od njih tada bi izletao Mile Mandov i pretio prstom ka tamnim obroncima:
- A, dafći da bule da min... najednom bi zastao, zamislio se... pa bi snishodljivo:
AKO SI ČOKANO (ZLI DUH-prim autogol)...SVAKA TI ČAST! ... ali ako si Mika Veriga (jako!)-
J...Ć.MO TI MAJKU!
O dobroćudnom divu neverovatne snage Mini, postoji puno priča u čaršiji... Kao i u svim bajkama, i ovaj div je imao jednu manu: mucao je, što je svim pričama dodavalo posebnu draž...
Elem, direktor rudarske firme, u kojoj je Mina radio, mučio je muku sa mašinom koja nije bila dobro pričvršćena za postolje, tresla se prilikom rada uz bučne vibracije. Ankeri su bili velikog prečnika i radnici nisu uspevali da pomere maticu ni za milimetar. Pozovu Minu.
Direktor: Mina,bre, idi zategni te ankere, vidiš da nam ta mašina brekće k’o, Bože me oprosti, traktor...
Mina: Pa, d..d..dokle d..d..da i’zat..t..težem?
Direktor: Ma zategni ih, brate, dooobro, dok ne popucaju...
Mina: J..j..jel svi’ š...šest?
Direktor : Jes’ brate, sve redom!
Mina: D...dobro, d...d..direktore...(polazi)
Direktor: Stani, bre, je l’ ti treba neki ključ?
Mina: J...j..jok more, r..rukom ću to...
Direktor: Aj’ baš da vidim!
Posle petnaest minuta vraća se Mina sa prstima crvenim od rđe...
Direktor: Šta bi Mina?
Mina: P...p...popucali... ostao s..s...samo jedan....
Direktor(u sebi): E, ko me bio po ušima da mu kažem...
Mina nije bio kavgadžija, mada je ponekad imao žute minute, naročito kad bi mu neko zadirkivao sestru...
Rade( komšija): Šta bi to Mina sinoć na stanici...čujem, i milicija bila?
Mina: M...ma, d...dirali mi n..n..neki mangupi, nji p...p...petorica, s...s..sestru, j..ja naiš’o... o..ona sva u suz...zama...
Rade: Pa kako s petoricom izađe na kraj, slave ti?
Mina: D...d...dovatim ti ja o...onog n...n...najmanjeg...
Rade: Najmanjeg?
Mina: J...j...jes’, n...n...najmanjeg... te o...o...omlatim po onoj č...č...četvorici...
Taj isti Rade, neko vreme je dugovao Mini velike pare, ali nikako da ih vrati.... Izbegavao on Minu, izbegavao, ali, desi se da se njih dvojica susretnu na sred kamenog mosta pa Rade nemaše kud’...
Mina: P...p...pogledaj d..d..dobro, p..p...poznaješ li koga na m...m...mostu?
Rade: Š...š...što, Mina?
Mina: P…pa da k…k…kažu t…t…tvojima gde su te z…z…zadnji put videli!
Snovi o osvajanju sveta nisu privilegija samo velikih gradova. O njima maštaju i stanovnici malih čaršija, poput ove u kojoj se priča odvija...
Nekoliko mladih momaka vrele krvi okupljalo se se svakodnevno u kafani koju je držao žestoki momak Don Bello Rasciano. Uvek su to bili "jako ozbiljni " razgovori o tome kako zaraditi novac na lak način, kako odvesti u krevet neku od popularnijih sponzorušica, bez potrošene kinte, i slične žestokomomačke teme.
Jedan od njih, Role, prednjačio je u nestrpljivosti:
"Don Bello, reci mi , ti najbolje znaš ,kako da postanem poznati mafijaš. Idem u Beograd za koju godinu pa bih hteo da se pripremim".
"Nije to lako, Role", odgovori Don Bello, "treba prvo da budeš najgori đak u školi! Koliko imaš jedinica?"
"Tri!"
"Au, j...i ga, Samo. Pa, nikad od tebe mafijaš, Nole ima jedanaest, a vidi ga kako je žgoljav..., al, dobro, taj uslov nije toliko bitan, moraš da imaš dve tuče svake nedelje..."
"Ih, dve , samo ti reci...dve dnevno ako treba! Idemo sad u čaršiju da napravimo frku!"...
Posle mesec dana, od Roleta više nije moglo da se živi, stalno je tražio kavgu, ne bi li ispunio zadatak i što pre postao mafijaš. Don Bello vide šta je uradio, pa poče da smišlja način da preokrene situaciju. I-doseti se...
"Dobro, Role, vidim da si ispunio kvotu, vreme je za sledeći nivo! "važno reče Don Bello. "Gledaš li ti filmove o mafijašima, čitaš li mafijaške knjige?"
" Kako ne, sve sam gled'o po dva puta- I "Kuma" sva tri dela i Sicilijanca i Poslednji Don... a knjige, baš ne ...a ,koje knjige"
" E ,kad reče Poslednji Don, tu sam te ček'o! Jesi li čitao knjigu Tihi Don?
" Nisam, a ko je to napisao?"
" Ne znaš ko je napisao Tihi Don!? I ti 'oćeš da budeš mafijaš! Znaš li ti ko je zloglasni Šolohov?"
"Jok ja.."
"Vođa ruske mafije, čoveče...Zvali su ga Tihi Don. Ubija u tišini. Kad bi ti Bratva zakucala na vrata, ne bi imao vremena “A “da kažeš! Obavezno to da pročitaš..."
"Oću, ima u biblioteci, valjda..."
" Ima nego šta, obavezna lektira kod svih specijalnih jedinica policije. I da pročitaš Don Kihot, normalno. Bez toga-ništa!"
" Don Kihot! Kakav je to Don?"
" Španac, vođa portorikanske mafije. Malo je zamršena knjiga, pisana u šiframa, pominju se neke vetrenjače, ali ukapiraćeš ti to, već... Radi se o kokainskom putu...Bez toga, nema od tebe mafijaša..."
" Pa, jesu li ovi naši mafijaši sve te knjige pročitali?"
" Kako nisu, bre, pa je l' Legija piše knjige?"
" Piše..."
" Pa odakle mu to, šta misliš...što, nije čit'o sigurno Poslednji Don, Tihi Don i Don Kihot"
" Pa , jes' ..."
....
Ne znam da li se gorepomenuti prevrću u grobu, ali znam da još pokušavaju da povrate profesora književnosti Miću,koji se onesvestio od šoka kada je video Roleta ,zatrpanog tomovima ,u Gradskoj biblioteci...
